DW: Vaš intervju koji ste dali prilikom boravka u Beogradu i u kojem ste izjavili kako Srbija neće postati članica Evropske unije sve dok ne prizna nezavisnost Kosova, poprilično je uzburkao duhove.
Peter Bajer: Ono što sam rekao nije ništa novo: članstva u Evropskoj uniji neće biti bez priznanja Kosova. Postoje različiti modeli za to. Znam da to nije jednostavno, ali to je zapravo bio uslov da se uopšte započne s pregovorima. Znači, pre ili kasnije, i to pre punopravnog članstva. I to nije zaista ništa novo. Svakom je od samog početka to bilo jasno i zato me iskreno čudi da se sada oko toga digla tolika prašina.
Kao poznavalac prilika u regionu, verujete li uopšte da će Srbija ikada priznati Kosovo?
To nije pitanje vere, nego pre svega pitanje kako postići odlučujuće napretke u procesu dijaloga između Beograda i Prištine, i kako postići napretke u pregovorima s Evropskom unijom. To je dakle nešto što ima veze sa sadržajem i činjenicama. Mi moramo i da se zapitamo koliko ozbiljno se pristupa svemu. Obe strane moraju jedna drugoj da izađu u susret. Znam da nije uvek lako. Ali tu je cilj, i za taj cilj je potrebno preći preko nekih svojih tvrdokornih stavova.
Premijerka Republike Srbije Ana Brnabić je bila ovih dana u Berlinu i u jednom izlaganju još jednom jasno ponovila da Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo i da će Kosovo, citiram, „uvek biti deo Srbije“. Ali istovremeno je rekla da se mora tragati za kompromisima. Da li je pri takvom stajalištu nekakav kompromis uopšte moguć?
To je zaista teško. Mogu i da razumem zašto premijerka Brnabić to tako kaže. Još je prerano konkretno razgovarati o modelu priznavanja i znam da je sve to zajedno povezano s Ustavom Srbije. I znam da je to sve zajedno nešto što će se odvijati tek za nekoliko godina. I zato sam i u intervjuu koji sam pre par dana dao u Beogradu jasno hteo da stavim do znanja da bi se uvek iznova trebalo prisetiti uslova i zapitati se šta je cilj svega toga. Ali mislim da je to proces u kojem svi, pa i EU, moraju mnogo toga da nauče. Normalizacija odnosa, dijalog s Prištinom i na kraju priznanje Kosova, supstancijalni je deo pregovora s EU.
U Beogradu se u poslednje vrijeme, nakon zastoja, moglo čuti da je dijalog s Prištinom zapravo mrtav. Da li se i Vi tako pesimistični?
Naravno da nisam. Brine me što nama značajnih napredaka, ali ne bih dijalog proglašavao mrtvim. Mislim da bi svi koji učestvuju u tom procesu, i to ne samo predstavnici Srbije i Kosova, već i visoka predstavnica za spoljnu politiku Federika Mogerini i komesar za proširenje Johanes Han, trebalo da se trgnu i da daju nove impulse. To isto važi i za nemačku stranu.
U potrazi za kompromisom, koliko je konstruktivno isticanje projekta formiranja Vojske Kosova?
Mogu da razumem strahove Srbije da sada na drugoj strani nastaje velika vojska. Ali niko u Beogradu ne bi trebalo da strahuje ili da se oseća ugroženim zbog kosovske vojske.
Stekao se utisak da je Berlin jedini striktno protiv promene granica između Srbije i Kosova, što se spominjalo kao jedno od mogućih rešenja. Zašto Berlin zauzima takav tvrdokorni stav po tom pitanju?
Naša najveća briga je da bi, nakon razmene teritorija, kako god bi ona na kraju izgledala, moglo da dođe do nestabilnosti u drugim delovima regiona, spomenuću samo Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu. I tu nismo usamljeni u skepsi, već to delimo i sa svojim američkim prijateljima. Mislim da smo u 21. veku već prešli preko toga da povlačimo granice po etničkom principu. I ja se pitam, ako do takve razmene teritorija i dođe, šta će se dogoditi sa Srbima na jugu Kosova, sa njih oko 35.000, a koji ne bi bili uključeni u tu akciju? Šta je sa mnogo više Srba u drugim delovima Kosova? Znači, taj predlog ne bi bio sigurno rešenje.
Ako se obe strane oko toga dogovore i Nemačka ostane sama u svojoj kritici, hoće li Berlin da promeni svoje mišljenje?
Ali Nemačka u toj kritici nije usamljena, kako se voli da se ponavlja. Zapravo je malo onih koji podržavaju tu ideju. Na samom Kosovu je to u suštini samo Hašim Tači. I trebalo bi se zapitati da li je zaista tako da SAD aktivno podržavaju razmenu teritorija. Mislim da to nije slučaj. Ja ću uskoro u Vašingtonu da razgovaram o toj temi, a već sada znam da se tamo ta ideja ne prihvata s oduševljenjem.
Kako komentarišete neke insinuacije u medijima da se Nemačka protivi razmeni teritorija, što bi dovelo do sređivanja odnosa Beograda i Prištine, i na kraju dovelo Srbiju pred vrata Evropske unije, a da to Nemačka, zbog unutrašnjeg pritiska, zapravo ne želi?
U medijima – dozvolite da to kažem, posebno na Balkanu – pojavljuju se svakakva nagađanja koja nemaju veze s istinom. Poslednji slučaj jeste i navodna vest o liberalizaciji viznog sistema između Kosova i Evropske unije, i to još ove godine, što su obećali neki političari. Ja ne znam odakle uopšte dolaze takve informacije.
Kako zapravo stoje stvari s viznom liberalizacijom?
Evropski parlament i Komisija dali su zeleno svetlo, a sada je stvar na svim članicama EU da se po tom pitanju izjasne. U Nemačkoj traje usaglašavanje između ministarstva spoljnih i unutrašnjih poslova. Kada će taj proces biti okončan, teško je reći.
Nemačka kancelarka Angela Merkel najavila je svoje povlačenje s mesta predsednice Hrišćansko-demokratske unije (CDU), a kasnije i sa kancelarske pozicije. Da li će to uticati na politiku prema Zapadnom Balkanu?
Mislim da će, nakon decembra, kada CDU izabere novu predsednicu ili predsednika, kancelarka imati još više vremena da se pozabavi pitanjima Zapadnog Balkana. Unutar CDU deluje jedna grupa sastavljena od članova različitih resornih gremijuma i odbora koja pomno prati zbivanja na Zapadnom Balkanu i kojoj je stalo do napretka u tom deelu Evrope. I po tome smo jedinstveni u poređenju s drugim strankama u Bundestagu. Mi Zapadni Balkan pratimo kritički, ali blagonaklono, jer nam je stalo do budućnosti i stabilnosti tog regiona.
Peter Bajer (47) je poslanik Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu i izvestilac demohrišćana (CDU/CSU) za Zapadni Balkan i transatlantske odnose.
