Intervju ambasadora Ukrajine Oleksandra Aleksandroviča za BIRN, koji je izašao početkom novembra, pokrenuo je više reakcija iz Ministarstava inostranih poslova Srbije i Ukrajine, što su mediji nazivali „diplomatskom vatrom“.
Ambasador Ukrajine optužio je Rusiju da „obučava srpske plaćenike da ubijaju Ukrajince”, a takođe da Moskva “podstiče srpski separatizam u većinski srpskom entitetu, Republici Srpskoj da destabilizuje BiH”.
Rusija je u tom kontekstu pomenuta i da koristi srpski faktor za stvaranje krize u Crnoj Gori, Makedoniji, na Kosovu, kao i u odnosima sa Hrvatskom i da “koristi Srbiju da stvori haos i podstakne nove ratove na Balkanu”.
Ministarstvo spoljnih poslova Srbije odmah je reagovalo, optuživši ukrajinskog ambasadora da želi da „naruši odnose Srbije sa Ruskom Federacijom“.
Kijev i Beograd su pozvali svoje ambasadore na konsultacije.
Na kraju je ministar inostranih poslova i prvi potpredsednik vlade Srbije Ivica Dačić, fokusirajući se na pitanju srpskih plaćenika, rekao da je Srbija preduzela niz konkretnih koraka u procesuiranju srpskih državljana koji se bore na stranim ratištima, uključujući i Ukrajinu.
„Poznato je da su ukrajinski plaćenici učestvovali u zločinima koje su počinile hrvatske snage prema srpskom narodu u Hrvatskoj, koje Ukrajina za razliku od Srbije, nikad nije osudila“, rekao je Dačić.
Amnestiranje plaćenika
U fokus ove diplomatske krize ušli su pre svega – srpski plaćenici u Donbasu. Međutim, upravo je ta tema možda najmanje kontroverzna od teza koje je ukrajinski ambasador u intervjuu izrekao, s obzirom da su dobrovoljci iz Srbije doista ratovali u Ukrajini.
Samo mesec dana ranije, u oktobru, Služba državne bezbednosti Ukrajine objavila je informaciju da od početka konflikta 2014. samo u jednom delu Donbasa koji kontrolišu proruski sepratisti ratovalo je više od 300 državljana Srbije.
Krajem prošle godine su se pred Tužilaštvom Srbije našle 24 osobe koje su prekršile zakon o učešću na stranim ratištima. Činjenica je da su učesnicima tih ratova izrečene minimalne kazne – sa nekima je sklopljen sporazum (o priznavanju krivice), a većini (15 osobama) izrečena je uslovna osuda. Samo tri lica su bila osuđena na kaznu zatvora u trajanju od po šest meseci i služili su je “u prostorijama u kojima stanuju”.
Najblaže kazne izrečene u ovom slučaju nikako se ne mogu smatrati efektom suzdržavanja, ili prevencije ponavljanja takvih krivičnih dela. I umesto da je ta tema ostala u ravni isključivo pravnog pitanja, a Srbija da je ispitala navode ukrajinske strane o tome da li se zaista pred sudovima u Srbiji našlo svega deset posto osumnjičenih – od toga je napravljena prvoklasna dnevnopolitička diplomatska saga, kakvu često viđamo među državama u region bivše Jugoslavije.
Apriori uzvraćajući tezom da je i Ukrajina pre tri decenije imala svoje plaćenike u Hrvatskoj, Dačić je na neki način produžio amnestiju za sve one koji su ratovali ili ratuju kao srpski dobrovoljci u Donbasu.
Promotor aneksije
Ono što bi mogao da za Ukrajinu bude mnogo veći problem od plaćenika koji su tamo prisutni već tri i po godine, jesu konkretna lica iz najviših redova vlasti Srbije koje Rusija sve intenzivnije koristi za međunarodnu promociju aneksije Krima kao „svršenog čina“.
Na konsultacijama na koje je pre nekoliko dana pozvan ukrajinski ambasador Aleksandrovič, jedna od ključnih tema njegovog razgovora sa ukrajinskim ministrom inostranih poslova Pavlom Klimkinom je, kako je navedeno u izveštaju tog Ministarstva, “velika zabrinutost u vezi protivzakonskih kontakata predstavnika Srbije sa okupiranim Krimom”.
U pitanju je referiranje na poslednji veliki spisak osoba pod sankcijama iz kraja aprila ove godine, kojima je Ukazom predsednika Ukrajine Petra Porošenka na određeni period zabranjen ulazak u Ukrajinu. Na njemu se našlo 14 državljana Srbije, najviše iz zakonodavne vlasti, odnosno narodnih poslanika vladajuće koalicije Srpske napredne stranke i Srpske narodne partije, kao i iz redova opozicione Srpske radikalne stranke.
I to nije kompletan spisak sankcionisanih osoba iz Srbije, jer se ne objavljuju imena kojima se bavi ukrajinsko tužilaštvo i služba bezbednosti.
Jedan od glasnijih pobornika aneksije Krima je i privrednik i lider Srpske narodne partije Nenad Popović, koji je samo tri meseca pre nego što će u novoj srpskoj vladi biti imenovan za ministra bez portfelja (zadužen za inovacije i tehnološki razvoj), krajem marta ove godine na ceremoniji treće godišnjice aneksije Krima projektovao ekonomske aranžmane Srbije sa tim poluostrvom pod međunarodnim sankcijama.
Popović smatra da je Krim jedno od tržišta sa najvećim investicijama i rastom u Evropi, dok je Srbija jedina evropska država koja može da izvozi svoju robu na teritoriju Krima bez carina.
Krim odlikuje laka transportna dostupnost koja otvara put za snabdevanje čitavog juga Rusije proizvodima iz Srbije, te da je to “put za ostvarenje privrednog rasta i otvaranje novih radnih mesta”, – rekao je Popović u razgovoru sa predsednikom Krima Sergejem Aksjonovim.
“Pitanje Krima je rešeno i većini zapadnih država i političara je jasno da njegovo vraćanje u prethodni sistem nije moguće”, smatra Popović.
Za razliku od njegovih kolega, Popović u Ukrajini nije proglašen personom non grata.
Poziv Zapadu da reagira
Iako u svim zvaničnim izjavama Srbija naglašava svoju privrženost politici očuvanja teritorijalnog integriteta Ukrajine (jer i Ukrajina ne priznaje Kosovo), u praksi to nije sasvim tako.
O tome svedoče i ove poslednje burne reakcije na zahtev Kijeva da se preispita veći broj srpskih plaćenika u Donbasu, kao i skandalozno učestvovanje srpskih predstavnika u stvaranju real politike u vezi Krima kao dela teritorije Rusije.
Na ovom slučaju je vidljiva sva licemernost i dugoročna neodrživost srpske spoljne politike „sedenja na dve stolice“, i EU i Rusija, a u uslovima raspoređivanja vojski NATO i Ruske Federacije duž linije jugoistočne Evrope.
Ukrajinske diplomate govore o plaćenicima u Donbasu, a još kako misle na srpske promotore otcepljenja Krima.
Nesumnjivo je da neprimerenim u diplomatiji izjavama ambasadora Aleksandroviča, Ukrajina priziva zapadne sile, SAD i EU, da ne zatvaraju oči na takvu politiku i reaguju na dvoličnost Beograda.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
