Korisnici Reddit-a otvorili su temu namenjenu razmeni iskustava onih koji su bili klinički mrtvi. Za samo četiri dana imala je 2.564 odgovora.
Sudeći prema iskustvima iznetim na ovoj društvenoj mreži, ne dožive svi svetlo na kraju tunela.
“Bilo je to prije dvadeset godina kada sam se predozirao lekovima”, napisao je jedan “reditovac”. “Nisam bio siguran da li sam umro, ali sam jasno video pakao. Đavo je bio džinovski mrav koji je hodao po lavi.
To je vrlo čudno jer se nikad nisam plašio mrava, sem u jednoj situaciji kada sam imao pet godina i pao u veliki mravinjak. To iskustvo sam podelio sa samo troje ili četvoro ljudi u životu.
Mislim da bih većinu uplašio kad bi znali da ću u pakao, a sada znam da postoji zagrobni život”.
Osim njega, javili su se brojni kojima je iskustvo smrti promenilo život.
Jedan je opisao stravičnu saobraćajnu nesreću koja je njegovog oca inspirisala da pronađe Boga.
U nesreći su mu kaciga, kao i lobanja, bile potpuno smrvljene. Imao je brojna unutrašnja krvarenja i otoke, praktično je umro na licu mesta, ali su lekari uspeli da ga ožive. Bio je mrtav 10 minuta, posle čega je proveo šest meseci u komi.
“On je video sebe kako šeta plažom gde je odrastao sa svojom bakom”, napisao je korisnik. “Ona ga je tada upozorila da će ga život koji je dosad vodio odvesti u pogrešnom smeru i da neće dobiti drugu priliku ako se ne promeni.
Nakon što se oporavio, otac je postao hrišćanin i potpuno se promenio. Više nije bio fokusiran samo na sebe kao ranije”.
Korisnik iGrope objasnio je da je jednom mesečno imao zastoj rada srca, zbog čega je mnogo puta imao priliku da se nađe “s one strane”.
“Svaki put povratak je bio drugačiji, ali odlazak je bio isti. Prvo bi mi se vid pomutio.
Onda bi mi se pred očima pojavio tunel. Sve bi se zazelenelo, a onda bi postalo crno. Još uvek bih mogao da čujem, a ako bih u tom trenutku stajao, počeo bih da padam.
Činilo se da mi se telo njiše napred nazad, kao da sam usred talasa u okeanu.
Ipak, drugi su mi kasnije govorili da se uopšte nisam pomerao. Moj mozak je još uvek funkcionisao, a ja bih se čuo kako mislim ‘O, ne opet, pokušaj da se sabereš!’
Potom bih u ušima čuo srce kako udara sve glasnije, sve dok se ne uspori i potpuno ne utihne. Svestan sam da me je smrt stigla, ali nisam mogao ništa da učinim po tom pitanju.
Onda uvek dolazi trenutak kad se sve zaustavlja: misli, pritisak, bol, život… Sledeći trenutak je kad me vraćaju u život. Uz pomoć lekova je to uvek nežnije. Počinjem opet da čujem svoje otkucaje, odjekuju u ušima i grudima, moj sluh se vraća, ali osećaj je kao da sam ispod vode.
Dobijem glavobolju najgore vrste i celo telo počinje da trni. Kao kad ste napolju na hladnom pa stavite ruke pod vruću vodu. Osećate kako je preterano toplo, ali vas ne boli.
Međutim, kada koriste defibrilator, priča je potpuno drugačija. Sve se dogodi brže i intenzivnije. Taj slon koji vam je sedeo na grudima odskoči i u isto vreme kao da je celi svemir koji sam usisao u pluća eksplodirao i rastvorio me.
Odjednom čujem svaki zvuk oko sebe istovremeno, što je ujedno i vrlo konfuzno. Celo telo me boli kao da je pregaženo, istovremeno je dehidrirano, bolno, zgrčeno i gori. Ipak, baš tada se oećam življe nego ikad. To je najbolji i najgori osećaj na svetu.
Kad se vratim u život, nikad nisam uplašen ili zabrinut. Deluje da sam mirniji što se tiče svega i više u skladu sa svetom”, napisao je ovaj “reditovac”.
