Prepravka i dotjerivanje prošlosti dugo je na sceni u Srbiji i dalo je rezultate, a tako je i u ostatku Balkana.
Zagrebački gradonačelnik Milan Bandić, rekli bi klinci, zanimljiv je lik. Četvrtog dana septembra/rujna izborio se, preko odbornika Gradske skupštine, da u “njegovom” gradu, umjesto tabli Trg Maršala Tita, osvanu novi natpisi – Trg Republike Hrvatske, likovno-grafički nespretno urađeni. Taj bivši komunista izjavio je da očekuje da “Vlada preimenuje Titove ulice i trgove širom Hrvatske”. Zanimaju ga pravi heroji, ubijeni od Adolfa Hitlera, fašista, kojima su potrgane glave, i njih bi da vrati u Zagreb. Bandić kaže da je za njega ta istorijska tema završena i da od Vlade Hrvatske očekuje da “ukloni sve ploče koje nose oznake totalitarnih režima. Državnici se trebaju državnički ponašati, mi smo u Zagrebu svoje napravili.”
Čim od viših instanci očekuje da se ponašaju “državnički”, slutim da je ubeđen da su se on i njegovi odbornici ponašali “gradski”, mada se slično tome poneo jedino 1990. godine, kada se, umesto u Hrvatsku demokratsku zajednicu, što se, navodno, očekivalo od ovog kikaša (što je i naziv za goluba s ćubom), obreo u Socijaldemokratskoj partiji Ivice Račana. Sve ostalo je udvaranje biračima.
U odnosu na resto ex-YU, prije svega Srbe i Hrvate, koji su u dotjerivanju prošlosti revnosniji i u velikoj prednosti, Bošnjaci kasne. Titova ulica je preživjela u Sarajevu, možda i u drugim mjestima, a krajem prošle godine u medijima je bilo nešto bure kada je javnost obavještena da je jedna škola nazvana po Mustafi Busuladžiću, antikomunisti i, prema dostupnim podacima, nekome ko je podržavao ustaški pokret. I nije dobio samo školu u Dobroševićima, nego i ulicu u sarajevskom naselju Breka.
Kad Boša ‘naruži’…
Srpska strana veoma je osetljiva na bestiluke drugih, kada “naši” u ostatku bivše Jugoslavije ostaju bez geonima, dok u svojoj avliji to ne vide. Ne tako davno na ovu temu imao sam divan sa Sarajlijom Borom Spasojevićem, koji mi je rekao da su njegovi sugrađani jednu ulicu svojevremeno nazvali po srpskoj vojsci samo zato što se niz Bistrik mirno spustila u grad. Preimenovanja su česta tema prilikom dolaska nekoga otuda u Beograd, što se desilo nedavno u širem kafanskom društvu. Neko je pomenuo da u Sarajevu više nema Srba, da nisu poželjni, da su prekrštene sve ulice davno nazvane imenima srpskih junaka i ličnosti iz oblasti kulture… Regovao je i sve ih ućutkao proslavljeni košarkaški trener Bogdan Tanjević i u “mudžahedinskom” Sarajevu pobrojao ulice koje su nosile imena znamenitih Srba – Nemanjina, Jug Bogdana, Njegoševa (Crnogorac, Srbi ga svojataju), Obala vojvode Stepe, Radomira Putnika, Starine Novaka, Hajduk Veljka i Miloša Obilića.
“Nabrojte mi vi, ovdje, makar dvije ulice po ‘mojim Turcima’ i odnijeću vas tamo na krkači”, veli Boša.
Nasta – muk.
Prepravka i doterivanje prošlosti dugo je na sceni u Srbiji i dala je rezultate. Istoričarka Dubravka Stojanović iznela je nedavno zapanjujući podatak iz jednog istraživanja da je samo 21 odsto građana Srbije znalo da je Beograd u Drugom svetskom ratu oslobođen 20. oktobra, da je “mitski izvor neznanja” što je 70 odsto građana izjavilo da je Srbija vodila samo odbrambene ratove. Šezdesetosam odsto ispitanika reklo je da su Srbi došli na Balkan pre Hrvata (ovo pod obavezno), iako su u školi učili da su Sloveni zajedno došli na Balkan.
Saveznik srpskoj vojsci na Solunskom frontu bili su Grci i Rusi, a ne Englezi i Francuzi, a čak 42 odsto ispitanika izbacilo je Francuze i Engleze i ubacilo Ruse i Grke, kojih ni u tragovima nije bilo na Solunskom frontu. U slučaju poslednjeg “neznanja”, ugledni beogradski psiholog Ž. T. kaže da se “u dobrom procentu” radi o zluradosti i da najmanje svaki drugi to zna. ali namerno (“Srbi su, po prirodi, kontraši”) zaokružuju pogrešno.
Devedesetih godina prošlog veka, kada su se najodaniji komunistički zanesenjaci oslobodili svog “mraka” i presaldumili među nacional-šoviniste, prisustvovao sam akciji tih “patriotskih” hordi, većinom sledbenika dvojice Hercegovaca – Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. Verali su se od Terazija do Slavije i (s)kidali table s “neprijateljskim imenom”, istog onog Josipa Broza Tita, kojem su se naročito klanjali pomenuti Hercegovci, predvodnici razularenih praznoglavaca. Uz dodatak da je Šešelj svojevremeno pretio da će macolom da poruši Kuću cveća, iskopa Titove zemne ostatke i pošalje ih Hrvatima.
Današnji agitatori su suptilniji
Među prvima bez ulice je ostao Tito. Jedni su ispali iz čitanki i obavezne lektire, drugi ostali bez ulice. Za samo 125 godina (1872-1997) nešto što je bilo važno prestajalo je, pa potom ponovo dobijalo na značaju… Sadašnja Dečanska najpre je (1872-96) bila Dva jelena, potom Dečanska (1896-1949), Kardeljeva (1949-53), ponovo Dečanska (1953-57), Moše Pijade (1957-97), otkad je treći put Dečanska… Druga tabla govori o preimenovanjima Svetogorske. Prvo je krštena u Dva bela goluba (1872-1996), Svetogorska (1896-1922), Bitoljska (1922-30), Žorža Klemensoa (1930-43), Svetogorska (1943-46), Lole Ribara (1946-97) i, najzad – treći put – Svetogorska od 1997. godine.
Bivša jugoslovenska metropola od uvođenja višestranačja, početkom devedesetih godina prošlog veka, prekrstila je tek 193 ulice. Evo nekih: Ulica 29. novembra – Bulevar despota Stefana, Dušana Bogdanovića – patrijarha Pavla, Đure Salaja – Desanke Maksimović, Filipa Kljajića – patrijarja Varnave, Bulevar JNA – Bulevar oslobođenja, Baja Sekulića – Svetog Nikole, Rifata Burdževića – Preševska, Slobodana Penezića-Krcuna – Savska, Proleterskih brigada – Krunska, Zagrebačka – Konstantina Koče Popovića…
Na teritoriji Zemuna promenjeni su nazivi 91 ulice. Bez table su ostali Jakub Kuburović, Marko Orešković, Otokar Keršovani, Sava Kovačević, Sima Šolaja, Vladimir Gortan, Ivan Mažuranić, Dr Mladen Stojanović, Janko Lisjak, Ognjen Prica, Petar Drapšin, Ivan Milutinović… Zanimljivo da su Zemunci (gde se prepoznaje radikalski rukopis Vojislava Šešelja i bratije) neke svoje ulice i sokake – neočekivano – nazvali po Ernestu Hemingveju, Džesiju Ovensu, Jugu Grizelju, Pavlu Vujisiću, Zuki Džumhuru, Emilu Zatopeku, Horhe Luisu Borhesu, Le Korbizijeu, čak i po Alfredu Nobelu…
U knjizi Krivična estetika, s podnaslovom Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji, Marinko Arsić Ivkov citira nekdašnjeg šefa agitpropa i glavnog avdžiju na slobodu misli Radovana Zogovića, koji kaže: “Književni jezik očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu.” Današnji agitatori ne zaostaju, samo su suptilniji.
More nagrada, nigdje pisaca
Milan Bogdanović (Književnost i politika) davno je (u socijalizmu) “otkrio” da politika književnosti daje muškost i da uklanjanje književnosti iz politike znači njeno kastriranje, a ovi današnji uglavnom uticaj sprovode preko poslušnika u vrhu medija i kulturnih institucija. Na današnji zeman zvuči groteskno poruka koju je operski pevač Miroslav Čangalović davno izrekao neprijateljima socijalizma: “U ovom našem socijalističkom vrtiću, pod ovim blagotvornim dejstvom socijalističke demokratije, ižđikava mnogi korov, propevali su razni kanarinci… Kanarinci ne mogu da uguše našu stvarnost, treba im iščupati jezike i boriti se svim našim raspoloživim sredstvima protiv njih.” Profesor Dragiša Ivanović čak je najavljivao borbu vatrenim oružjem: “Ima dvije vrste ubjeđivanja, drugovi. Ima ubjeđivanja riječima, a ima ubjeđivanja i na drugi način…”
Aleksandar Vučić to radi drukčije. Trenutno se u Srbiji dodeljuje 225 nagrada i priznanja iz različitih oblasti. Jedanaest ih je “opšteg karaktera”, tu je Vukova nagrada, Zlatni beočug (rezervisana za žestoke nacionaliste), ali i jedna neobičnog imena, da prostite – Srpski krivak (u rečniku Srpskohrvatskog književnog jezikapojam je objašnjen kao vrsta novca (2) i vrsta sitnog graha, pasulja (3), ali pod pojmom jedan stoji da je to prostačka, nepristojna reč (propraćena obično prostačkim gestom, mereći od šake do lakta), kao znak odbijanja, odricanja; narodski rečeno, da prostite još jednom, ona stvar).
Četrnaest nagrada daje se za naučna dostignuća, dve za politiku, po jedna za prosvetu i zdravstvo, 20 za privredu i arhitekturu, 88 za književnost i novinarstvo, 22 za poeziju, šest za prevodilaštvo, pozorište, film, televizija i radio (40), muzika (tri), slikarstvo i vajarstvo (14), strip (osam), igra i sport po dve. Neverovatno da u zemlji koja iz oblasti književnosti, novinarstva i poezije svake godine nagradi 110 stvaralaca ima jedva pet solidnih pesnika i možda desetak pisaca i novinara.
Sve se srozalo poput gaća bez lastiša. Slobodan Milošević je svojevremeno na večni počinak ispratio čak i Željka Ražnatovića Arkana, uprava dva najveća beogradska i srpska fudbalska kluba igračima štampaju na dresove slike navijača, bitangi-ubica-nitkova, idu im na sahrane, drže govorancije. Sajam knjiga pretvorio se davno u vašarište i govorka se da je prošle godine vredan pažnje, koliko i neke dobre knjige, bio nastup Arkanove udovice.
‘Može biti i gore…’
Tri velika srpska uma otišli su tiho: Radomira Konstantinovića (“Odlazak poslednjeg velikana: Večiti kritičar pal(j)anke” – Slobodna Bosna) ispratilo je nekoliko desetina uglavnom prijatelja i poštovalaca, Mirka Tepavca takođe, a Konstantin – Koča Popović bez igde ikoga nije želeo hipokrite ispred kapele. Prisetite se Džona Ficdžeralda Kenedija, ubijenog američkog predsednika. Gde sve nisu visile njegove slike? I mi smo ga slavili, ali T.C. Rivs (u monografiji Pitanje karaktera) prikazuje ga kao čudovište, agresivnog egocentrika koji je sve podredio uspehu po svaku cenu.
“Od čoveka prosečne vrednosti plaćena štampa je načinila intelektualnu kulu-svetilju; seksualni nezajažljivac postao je dobar muž i idealni otac.” Rivs navodi da ga je u politiku ugurao “bolesno ambiciozni otac, želeći da postane osnivač moderne svetske dinastije. Za vreme Žaklininih odsustava, žene je dovodio čak i u Belu kuću, u toj trci gubio i vezu sa službom koja je nosila kofer sa atomskim šiframa…”
Za kraj citat Rišarda Kapušćinjskog (Lapidarijum), koji navodi reakcije čoveka sa Zapada i sa Istoka. Prvi: “Loše je? Treba uraditi nešto da bude bolje”; drugi: “Loše je? Istina je, ali može biti i gore.” Naš balkanski hasret svakako je razmišljanje prvog.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
