Od Srbije niko ne traži da prizna Kosovo, niko ne prisiljava Srbiju da bira između Rusije i SAD, ali je u Beogradu uvijek dugačak red onih kojima su “šapnuli” da je priznanje Kosova uslov za ulazak u EU…
Srpska politika evropskih integracija i “odbrane teritorijalnog integriteta” na Kosovu je prerasla u neku vrsta pošalice, prilično slične vicu iz sarajevske “Audicije” u predvečerje raspada Jugoslavije.
Ide Mujo ulicom iznerviran, sav kipti od bijesa. Naiđe Suljo i pita ga: “Šta je bolan Mujo što si to poludio?” . “Ma pusti me, nemoj me ništa pitat”, odgovara Mujo.
“Sad si me baš zainteresovao, lijepo te pitam šta je bilo, što si poludio?”, uporan je Suljo.
“Pa kad si toliko navalio, sad ću ti ispričati. Uđem ja u buregdžinicu i kažem onome: daj mi pola kile bureka i jogurt. A on meni kaže: nemam jogurt. Ja kažem: dobro, nema veze, daj ti meni pola kile sirnice i jogurt. A on meni opet kaže: nema jogurta. Ja kažem: ‘ajd dobro, daj ti meni zeljanice i jogurta. A on meni opet kaže: nema jogurta. Pa zar ne bi i ti poludio?” zapita Mujo Sulju.
“Ne da ne bih poludio, nego bih uzeo jogurt i sasuo mu ga u lice”, odgovori saučesnički Suljo.
Eto, tako već deset godina idu paralelno evropske integracije i pitanje Kosova. Bez obzira ko je na vlasti u Beogradu, srpski zvaničnici pričaju jednu te istu priču i ne žele da čuju ono što im u Briselu i evropskim prijestonicama kažu.
Svi premijeri i predsjednici od petooktobarskih promjena ponavljaju zahtjev EU da im da datum kada će da ih primi i ponavljaju kao pokvareni vinil, tako je valjda popularno sada zvati ploče, da Srbija nikada neće priznati Kosovo. I svaki put dobiju isti odgovor: Srbija će ući u EU kada ispuni uslove i EU ne traži od Srbije da prizna Kosovo već da normalizuje odnose, što je bitno različito i na kraju krajeva u interesu Srbije.
Tako da bi srpski vic o EU integracijama i Kosovu mogao da zvuči ovako:
Ide Vučić sav iznerviran, kipti od bijesa. Naiđe Jeremić i pita ga: “Šta je Vučiću, što si poludio?”.
“Ma pusti me, nemoj ništa da me pitaš”, odgovori mu Vučić.
“Sad si me baš zainteresovao, lijepo te pitam, šta je bilo, što si poludio?”, uporan je Jeremić.
“Pa kad si toliko navalio, sad ću ti ispričati. Odem ja u Brisel i kažem im: kad ćete da nas primite i moramo li da priznamo Kosovo da bi postali član. A oni meni kažu: morate da ispunite uslove. Ja kažem: dobro, nema veze, dajte mi datum kad bi mogli da postanemo član i da li moramo da priznamo Kosovo da biste nam ga dali. A oni će opet: morate da ispunite uslove. Ja opet kažem u radu: da li moramo da priznamo Kosovo da biste nam ubrzali integrcije. Oni opet uzvrate: morate da ispunite uslove. Pa zar ti ne bi poludio?”, zapita Vučić Jeremića.
“Ne da ne bih poludio, nego bih ja njima postavio uslove”, odgovori saosjećajno Jeremić.
To je Srbija, i na horizontu nema tragova da će se nešto promijeniti u skorije vrijeme. Od Srbije niko ne traži da prizna Kosovo, niko ne prisiljava Srbiju da bira između Rusije i SAD, ali je u Beogradu uvijek dugačak red onih kojima su “šapnuli” da je priznanje Kosova uslov za ulazak u EU. Da nije tako dovoljno je pročitati ovogodišnji izvještaj Evropske komisije iz maja mjeseca o trenutnom stanju u poglavljima 23 i 24.
A da, izvještaj ima 22 stranice, bez naslova preko pola strane i fotografija, i previše sitna slova za konzumente srpskih tabloida.
